"Svoj život u svoje ruke"
Razgovarao: Goran Tarlać
Foto: Armenija Bešević
Sa vicepremijerom Kosova razgovarali smo početkom decembra u dva navrata. Počeli smo u njegovoj mirnoj kancelariji u zgradi Vlade Kosova u Prištini. Dolazeći iz Beograda i probijajući se kroz “gotovo beogradsku” prištinsku saobraćajnu gužvu, zakasnili smo na dogovoreni termin, pa nas je prekinulo ranije zakazano snimanje za BBC. Nastavili smo uveče, u omladinom ispunjenom i bučnom kafiću u Štrpcu, gde je potpredsednik došao na krsnu slavu kod gradonačelnika i stranačkog kolege Bratislava Nikolića.
Za Slobodana Petrovića nema sumnje: Kosovo je njegov zavičaj, rodna Priština najdraži grad, tu vidi svoju budućnost i to je za njega najbolje mesto u svetu. Zbog toga se valjda 2004. i venčao na temeljima spaljene Crkve Svetog Nikole u Prištini, u kojoj su mnogo ranije kršteni on i njegovi brat i sestra. O venčanju u spaljenoj bogomolji tada se mnogo pisalo, a Petrović danas kaže da od toga nije želeo da pravi bilo kakav spektakl. “To je samo deo mog osećanja prema religiji i Kosovu. Deo mojih motiva bilo je i oživljavanje te crkve i sada mogu da budem zadovoljan što je ta crkva aktivna, ima dva paroha i tamo s porodicom rado odlazim”.
Slobodan Petrović je jedan od četiri potpredsednika Vlade Kosova i srpski političar s najvišom formalnom pozicijom na Kosovu. Njegova Samostalna liberalna stranka, prva srpska partija koja je registrovana na Kosmetu posle 1999, u kosovskom parlamentu ima 8 poslanika i tu je najjača srpska stranka. Osim toga, SLS participira u šest vladinih ministarstava, a iz njenih redova su gradonačelnici četiri opštine u unutrašnjosti Kosova: Gračanici, Štrpcu, Kolokotu i Partešu.
Petrović je rođen 1969. godine, po obrazovanju je pravnik, a pre ulaska u politiku bio jeNGO aktivista. Oženjen je, otac jednog deteta.
Kada odete u Brisel ili Vašington kod nekog ne preterano upućenog sagovornika u ovdašnje prilike, šta mu kažete kada vas pita šta se u poslednje vreme dešava na Kosovu?
Ako mogu da se našalim, za početak kažem da svašta može biti, ali ne i dosadno. Trudim se da mojim sagovornicima približim naše probleme ali i da im konkretno predložim kako mogu da pomognu.Dešavanja na severu, ekonomska kriza, odnosi sa susedima i međunarodnom zajednicom – događaj sustiže događaj. Ozbiljan problem je neartikulisana politika Beograda prema Kosovu, politika nedefinisana na način koji prepoznaju obični ljudi, politika koja je nejasna i koja nema rezultate. U svakom slučaju znam da naša situacija nije jedino o čemu oni razmišljaju. Zato se trudim da budem konkretan.
Kakav je vaš odnos sa zvaničnim Beogradom?
Što bi rekao jedan moj prijatelj, odnos sa zvaničnim Beogradom je nezvaničan. Razgovora imana nivou neformalnih skupova i slučajnih sastanaka kada nam se ukrste putevi.
Možete li to malo da pojasnite?
Kosovska politika zvaničnih struktura u Beogradu se prečesto temelji na stranačkim interesima ili se to umotava u oblande nekakvog neubedljivog patriotizma. Na žalost, to gotovo nikad nijebila politika sa strategijom, često je to bilo odbijanje, protivljenje, bez ideje šta je sledeći korak. Mi Srbi gotovo da smo usvojili ono da nikad ne propustimo priliku da propustimo priliku.
Šta konkretno zamerate vlastima u Beogradu?
Prvo, mi nikada nismo dovodili u pitanje želje Beograda, niti ćemo to da radimo. Dakle, verujemo da Beograd želi sve najbolje za Srbe sa Kosova. Ali verujemo i da ne zna dovoljno o tim željama, interesima i o tome ko su pravi zastupnici tih interesa. Ili, da tako kažem, imapogrešne informacije.Presvega, to su neke ideje koje se bave prošlošću, više je demagogije nego praktičnih stvari. Evo, vidimo kako se razvijala situacija na severu Kosova: te barikade je Beograd najpre podržao, a onda napustio. I uvek je tako – danas jedno, sutra drugo. Nema teme o kojoj se više ali i neodgovornije pričalo u srpskoj politici od Kosova.
Zar nije apsurdno da, npr, posle toliko nerešenih ubistava Srba na Kosovu kažete da je Beograd prvi na spisku vaših problema?
Nisam rekao da je prvi, ali je svakako mesto sa koga očekujemo nešto drugo osim slanja konfuznih, neiskrenih i jednokratnih poruka srpske politike čiju cenu plaćaju Srbi sa Kosova.Naš politički stav najbolje je opisan u našem sloganu – svoj život u svoje ruke. Mi nismo bolji, ali ni gori od naših sunarodnika. Umemo da se borimo da naši životi dobiju smisao. Ne tražimosažaljenje, iako su naši problemi veliki. Siguran sam da možemo da pokažemo naše kvalitete.Uostalom, najuspešniji Srbin na svetu je upravo Srbin sa Kosova – Novak Đoković.
Za predsednika Srbije, Vladu i Skupštinu, vi kao zamenik premijera Kosova ne postojite, zar ne?
Pa, svestan sam da politika Samostalne liberalne stranke nije popularna. Mogu da se ne slažu sa tim, ali ne i da nas ignorišu. Jer, upravo takvu politiku podržava najveći broj Srba koji živi i koji je glasao na Kosovu. To je naprosto tako. Pre dvadesetak dana sam bio u Njujorku i Vašingtonu i tamo niko više ne postavlja pitanje statusa Kosova. Sviđalo se to meni ili ne, to je tako. Ako vlasti u Beogradu žele nekom ovde da pomognu, onda bi trebalo da znaju da se bolest ne leči pogrešnom dijagnozom. Onda sledi samo stranputica. U svakom slučaju, država kakva je Srbija – država sa najdužom tradicijom na Balkanu, neko ko može biti motor regiona u svakom smislu – bi trebalo da stvari počne posmatrati na duži period, a ne samo od izbora do izbora.
Šta bi onda Tadić, Cvetković i ostali u narednih mesec-dva-šest trebalo da urade?
Da sam u Beogradu, bio bih veoma zadovoljan činjenicom da je jedna srpska stranka druga po snazi u Vladi Kosova. I da njeni glasovi mogu da odlučuju o mnogim važnim stvarima, pa i o opstanku te vlade. To je ozbiljnasnaga, ali i jedan od razloga zbog kojih sam vam rekao da nismo sigurni da Beograd ima prave informacije o interesima srpske zajednice.
Kako je, npr, Vlada Srbije mogla da pomogne srpskim opštinama na Kosovu?
Znate šta, kada hoćete nekome da pomognete, uvek nađete načina za to. Po Ahtisarijevom planu, ovde su formirane četiri srpske opštine, uživaju veliki stepen autonomije i tu postoje velike mogućnost za pomoć Srbije, ako je ima. Svesni smo da Ahtisarijev plan nije idealan, ali isto tako smo ga prepoznali kao jednušansu koju nebismo smeli da propustimo. Šansu koja daje velikaprava i mogućnosti državi Srbiji da se sa tim opštinama povezuje finansijski, politički, kulturno, obrazovno…
I koristi li Srbija tu mogućnost?
Najveći problem nije u količini pomoći ili želji da se pomogne, veću načinu i zloupotrebama. Isuviše mnogo novca je stiglo, a isuviše malo toga je urađeno. Evo, novoformirane srpske opštine na Kosovu, iako jedino one rešavaju lokalne probleme građana južno od Ibra, nisu dobile nikakvu pomoć od vlasti Srbije.
Koliko vam teško pada takvo ignorisanje Beograda. Mislim i na vas lično?
Sa nekim od političara iz Beograda se viđam na konferencijama po inostranstvu i njihova priča je sasvim drugačija kada se razgovara neformalno i bez kamera. Bašsam nedavno u Briselu pričaosa jednim poznatim političarem iz Srbije i posle 40-ak minuta me pitakako može da nam pomogne. Odgovorim mu: „Da sve ovo kažete zvanično – eto, tako ćete nam pomoći“. A on će: „Pa, to je u ovom trenutku neizvodljivo“. Siguran sam da je ogromna većina Srba svesna realnosti i toga da se mi na Kosovu pre svega borimo za goli opstanak.
Ta realnost kratko i jasno znači -šta? Da Kosovo više nije Srbija?
Realnost je da već deceniju i više Srbija na Kosovu nema gotovo nikakve ingerencije,a na pitanje zašto je to tako neka odgovore drugi. Oni koji su nas, na kraju krajeva, i doveli u ovusituaciju. SLS je nastao pre pet godina, na Kosovu, da bi se kroz institucije borio za što veća prava i što bolji život srpske zajednice, ali i svih drugih na Kosovu. To je naš posao. A teritorija, status, priznavanje, nepriznavanje – to nije naš posao.
Zašto?
Jer je to stanje koje smo zatekli i u kome moramo da radimo. Ali ono nikako ne može, kao kod drugih, da bude opravdanje ako nešto ne uradimo. A plašim se da je za mnoge Kosovo postalo upravo to – opravdanje za sopstvenu nesposobnost i nerad. Suština je u tome da sam, kada su gotovo svi odustali od toga, stao na čelo jedne grupe ljudi koja je ušla u političku avanturu sa jednim ciljem – da zadržimo srpsku zajednicu na Kosovu.
A koliko ste u situaciji da utičete na politiku u Prištini?
Evo najsvežijeg primera: kada su letos počeli problemi na severu, postojala je opasnost da se preliju na ostatak Kosova. Sprečili smo to, kako se ne bi ponovila situacija iz marta 2004. kada je tokom onih nemira na hiljade ljudi napustilo svoje kuće i naselja. Takođe, nemojte misliti da naKosovu ne postoji ozbiljan otpor da se odredbe Ahtisarijevog plana koje garantuju pojedina prava srpskoj zajednici pretoče u zakone i poštuju na terenu. Zakoni o Velikoj Hoči, Istorijskom centru Prizren, zaštita verskog i kulturnog nasleđa, poštovanje srpskog kao službenog jezika, garancije da srpske opštine biraju komandire policije, TV kanal na srpskom jeziku i još mnogo toga deo su našeg svakodnevnog angažovanja. Za život Srba na Kosovu svakodnevne životne teme su često veće i značajnije nego one u Briselu.
Da li ste slučajno rekli da su Srbi 2004. „napustili“ ovo područje, a ne da su oterani?
U svakom slučaju, uslovi su bili tada takvi da je bilo jako teško biti tamo gde vam pale kuću, pucaju… Ali, hoću nešto drugo da vam kažem. Možda su i mnogi srpski političari tog proleća 2004. trebalo da se ponašaju drugačije, odgovornije. A da ne govorim o 1999. kada su se mnoge kvazipatriote našle na čelu kolona koje su napuštale Kosovo. U međuvremenu smo izgubili 12 godina života i sada su nam neophodni izvanredni rezultati da bismo stigli to vreme. Hoću da kažem da je pogrešno da se krivica za srpske probleme na Kosovu traži samo na albanskoj strani, ima tu dosta i naše krivice.
Pričalo se da ćete biti član kosovske delegacije u ovim briselskim pregovorima Tahiri-Stefanović. Šta je bilo s tim?
Da, pričalo se po kuloarima da tu budu i predstavnici srpske zajednice u kosovskim institucijama. Mada mislim da smo mogli pomoći, odustalo se od toga.
Borko Stefanović je, ako se ne varam, posećivao ovu zgradu. Da li ste se sreli?
Ne. Prolazio je barem dva puta pored moje kancelarije, ali nije svratio. Ali, bez obzira mišljenja sam da bi mu kao pregovaraču bilo od velike koristi da raspolaže sa što više informacija i da se viđa sa što više relevantnih ljudi.
Koliko puta ste u kontaktu sa činovnicima EU ili SAD čuli da se Srbija nalazi pred uslovom: ili EU ili Kosovo?
Nije mi poznato da neko od Srbije traži formalno priznanje, ali se insistira na rešavanju problema koji utiču na stabilnost regiona i to mora da bude osnov od koga počinje nova kosovska politika. Sve ostalo je ignorisanje realnosti.
Šta smatrate najvećom greškom Beograda, a šta Prištine na Kosovu od 1999. godine?
Nemojte da ja merim i poredim greške iz prošlosti. Svima je jasno da ih je bilo isuviše i na svim stranama. Možda čak i postoje opravdanja za neke od njih. Radi se o drugoj stvari: nije se dovoljno radilo na istorijskom pomirenju Srba i Albanaca. Obe strane su više radile napotenciranju razlika svojih politika i etničkih razlika Srba i Albanaca nego na sličnostima i zajedničkim interesima. Da je ta energija bila pretočena u napore da se,na primer, privuku strane investicije, proces pomirenja i suživota bio bi mnogo relaksiraniji.
Kako ste za tako kratko vreme od SLS-a uspeli da napravite najmoćniju srpsku partiju ovde? Šta je bio recept?
Mi smo stranka koja je od svog osnivanja imala jasnu viziju.Često smo bili nepopularni jer se naša politika ne temelji na popularnosti nego na odgovornosti. Čvrstog smo opredeljenja da za ono što smatramo da je ispravno spremni smo da se žrtvujemo. Zahvaljujući tome, uspeli smo da podršku glasača sa tri procenta,koliko smo imali na izborima 2007, uvećamo na 40 odsto, koliko smo dobili na poslednjim izborima održanim 2010. godine. Uvek je potrebna vizija, vera u ono što radite i uvek se morate pitati: „Gde ja to idem?“
Sigurno znate nešto o propagandi i političkom marketingu. Pretpostavljam da pojmovi poput „vizija, „odgovorna politika“, „evrointegracije“ i slično kod nekog u Orahovcu ili Vitini ne piju vodu. Šta njima kažete?
Umesto da im bilo šta kažemo, nudimo rezultate: nekoliko stotina izgrađenih stanova, ne samo za povratnike nego i za socijalno ugrožene porodice. Pa nekoliko desetina kilometara puteva, vodovoda, kanalizacije, nekoliko sportskih objekata, nekoliko kulturnih centara,ambulanti,obnovljenih škola. Počeli smo izgradnju bolnica u Gračanici,dok se u Štrpcu i Partešu uskorozavršava izgradnja bolnica. Za našeg mandata u Vladi Kosova uspeli smo da ovde zaposlimo 3.000 Srba. Bez takvog pristupa, kosovski Srbi bi ovde bili socijalni, a ne politički faktor.I hoću da naglasim da je sve to izgrađeno južno od Ibra, gde živi dve trećine Srba na Kosovu, iako u poslednje vreme u Beogradu kao da žele pokazati da su gotovo svi kosovski Srbi smešteni u i oko Mitrovice. A nisu!
A šta odgovorite kada za vas kažu: „Da, Tači mu je dao pare da izgradi sve te škole i puteve, a zauzvrat da Srbe mirno uvede u nezavisno Kosovo“?
To je čuveno pitanje, kojim se dokazuje naša, kako kažu, izdajnička pozicija. I pitanje kojim neko pokušava da nas tera da se pravdamo. A nemamo šta da se pravdamo. Shvatamo da možda nekima izgleda čudno ili čak nelojalno službovanje u Vladi Kosova. Ali,ukoliko želimo daostanemo ovde kako bismo zaštitili naše sunarodnike i naše bogato kulturno i versko nasleđe, koji je to bolji način od učešća u jednoj postojećoj i međunarodno priznatoj vladi.
Kako je sedeti u vladi Hašima Tačija?
Način na koji se suočavamo sa nastalom situacijom je ono što nas definiše.U politici nema ljubavi.Ono što je za moju zajednicu bitnije od mojih osećanja je to što u Vladi Kosova zastupam interese Srba koji su hrabro odlučili da ostanu na Kosovu,a i da podsećam sve ostale da šta god radili moraju uzeti u obzir i ovdašnje manjinsko stanovništvo.
Kako razgovarate sa Tačijem i ostalim ministrima, na kom jeziku?
Na srpskom, albanskom, pa i na engleskom. Premijer ne govori srpski, mada ga pomalo razume. Engleski mu je drugi jezik, pa onda nema problema.
Zašto dobar deo albanskih političara odbija sa novinarima da razgovara na srpskom?
To je pre svega pitanje za njih,naročito jer ih većina sasvim dobro govori srpski. Za razliku od kosovskih Srba koji slabo poznaju albanski jezik. Svi koji govore srpski, sa mnom bez problema komuniciraju na srpskom.
Govorite li vi albanski?
Trudim se da unapredim ono što znam, moje poznavanje albanskog je vrlo dobro ali nedovoljno da bih mogao da se pohvalim da govorim tečno. I nisam ponosan zbog toga.
Šta se u Vladi Kosova misli o činjenici da haške svedoke sa Kosova svako malo proguta mrak?
Kao čovek i kao roditelj prvi sam za to da se rasvetle svi zločini. To je ogromna hipoteka za kosovsko društvo. Možda zvuči kao otrcana fraza ali ovde je važno da svako radi svoj posao. Istražitelji posebno. A moj posao je da koliko mogu obezbedim uslove da život za kosovske Srbe ne stane. Ne razumem logiku da ne treba praviti puteve, obdaništa ili bolnice dok se istrage ne završe. Mi ni biološki nemamo taj luksuz da čekamo.
Za vas kažu da ste, i zbog svega što sada govorite, omiljeni američki igrač na Kosovu…
Posao koji obavljam neminovno prati niz sličnih etiketa. A ja sam samo u poziciji da branim interese svoje zajednice u jednom komplikovanom trenutku. U tom poslu želim da budemefikasan i sa što više prijatelja, to je valjda normalno za ostvarivanje bilo kojih ciljeva, političkih pogotovu. Ako smatrate da je to pitanje bilo čijih igrača, neka bude tako…
Zar niste čest gost Vašingtona? Već godinama učesnik na Molitvenom doručku….
Dobro, istina je da sam jedini srpski političar sa Kosova koji je nekoliko puta učestvovao na tako velikom događaju. To je priznanje, ali i prilika da nađem nove saveznike i obezbedim podršku politici koju vodim.
I? Kakva su vam iskustva?
Video sam se sa predsednicima Amerike, potpredsednicima,državnim sekretarima i drugim zvaničnicima Stejt Departmenta, Senata i Kongresa. I pored predrasuda koje prate politiku SAD prema kosovskim Srbima, oni nam puno pomažu, posebno u odnosima prema Albancima naKosovu.
Koliko Srba trenutno živi na Kosovu?
Procene su oko 120.000. Eto, to je još jedan primer gde je Srbija svojim sunarodnicima ovde više odmogla nego pomogla. Kada je na Kosovu proletos organizovan popis stanovništva, Beograd je preporučio Srbima da ne izlaze na popis, s obećanjem da će vrlo uskoro biti organizovan poseban popis za Srbe. Naravno, to se nikada nije desilo.
Koliko ljudi se proteklih godinu-dve-pet vratilo na Kosovo iz Srbije?
Nedovoljno.Povratak je dugoročan proces.Utešno je to što je trend iseljavanja usporen. Ima i slučajeva da se ljudi vrate na Kosovo, ali posle mesec-dva jednostavno odu. Ne mogu da se snađu, nemaju posao, treba i razumeti ljude koji nemaju strpljenja…
Pomenuli ste srpsko-albansko pomirenje. Kad se sve sabere i oduzme, kako mislite da će u skorijoj budućnosti teći ta stvar?
Najbolji način da se predvidi budućnost jeste njeno stvaranje! Postoji jednaevropsko-balkanska percepcija da su Albanci na Kosovu sada zadovoljni i prezadovoljni. A u najvećem broju nisu. Naravno, zato što teško žive. I u tome je ključ kako napretka Kosova, tako i srpsko-albanskog pomirenja: u ekonomiji.
Ali, sukobi na Kosovu nisu počeli zbog ekonomije. Slučaj one studentske menze je bio samo izgovor za demonstracije 1981.
Dobro, neću da kažem da se višedecenijski problem može rešiti čarobnim štapićem. Ne bih da izgovaram fraze, ali preduslov za svaku vrstu suživota su odgovorni predstavnici vlasti koji gledaju u budućnost. Na Kosovo se vratio i veliki broj mladih Albanaca koji su se ovih 10-15 godina školovali na stranim fakultetima, koji govore jezike, vladaju evropskim normama ponašanja i razmišljanja. To je veliki kapital, čak i za srpsku budućnost na Kosovu. Kada danas prošetate centrom Prištine i vidite ono najbanalnije – kako su ljudi obučeni – to je u odnosu na vreme pre sedam-osam godina sasvim drugi grad.
Vi sa porodicom živite na Kosovu. I svoju budućnost vidite na Kosovu?
Apsolutno!
Imate sina od šest godina. Gde će da ide u školu?
Kao i svaki roditelj, želim da moje dete dobije najbolje moguće obrazovanje. Srpska deca na Kosovu uče po sistemu Republike Srbije. Međutim, kvalitet nastave je na dosta niskom nivou. Ne samo zbog mog sina, želeo bih da unapredimo školski sistem ovde, ne samo u srpskim opštinama, da mladim profesorima ponudimo uslove da žele da dođu na Kosovo. Onda će i našoj deci biti bolje, a i nama.
Kakva će na Kosovu biti 2012. godina?
Time što smo jedina politička partija Srba koja učestvuje u radu kosovske vlade, SLS jeposvećena samo jednom cilju: da se pomogne svim kosovskim Srbima da za sebe i svoje porodice izgrade svetliju i napredniju budućnost.Nemam iluzije da nam ne predstoje ozbiljni izazovi. Ipak, ako budemo hrabri i odlučni stvorićemo uslove da nam ovo bude dobro mesto za život. Zato nam treba i sreće u 2012. godini. Posle svega mislim da smo je i zaslužili. Ako dozvolite, na kraju bih iskoristio ovu priliku da svim građanima Kosova, kao i vašim čitaocima, poželim srećnu novu godinu i božićne praznike, da ih provedu u miru i blagostanju.